Do 2050. godine više od dve milijarde stanovnika na Zemlji će biti starije od 65 godina. Sa povećanjem starosne dobi, produženjem ljudskog života neminovno je i veća šansa da se dobije neka maligna bolest.
Lečenje onkoloških bolesnika u starijoj dobi vezano je za sijaset dodatnih otežavajućih okolnosti, zbog kojih je ponekada potreban sasvim drugačiji pristup. Na Klinici za hematologiju Kliničkog centra Srbije odlučili su zato da unapređuju gerijatrijsku hemato-onkologiju koja nastoji da savlada prepreke kod ove grupe pacijenata. U sklopu toga nedavno je organizovan stručni skup koji se bavi izazovima lečenja starijih hemato-onkoloških pacijenata. Dr Darko Antić šef intenzivne nege Limfoma centra Klinike za hematologiju Kliničkog centra u intervjuu za Moj svet zdravlja kaže da to što je neko stariji ne znači da je izgubljen za lečenje, samo to lečenje treba prilagoditi njegovoj starosnoj dobi.
Koji je povod bio za organizaciju ovog stručnog skupa?
Generalno postoji jedan pojam, pojam “ageism”, ja ću ga krajnje uprostiti jer ne postoji adekvatan prevod na srpski jezik, koji kaže “ako je neko star on je i sigurno bolestan”. S druge strane mi takvim pacijentima prilazimo sa predrasudama, gotovo je sigurno da ljudi pričaju glasnije kada dođu do starijeg bolesnika ili pričaju sporije, jer mi mislimo da su oni drugačiji od ljudi koji su u mlađoj životnoj dobi. Zbog toga, da ne bismo živeli sa predrasudama, nego da bismo živeli na medicini zasnovanoj na dokazima, organizovali smo ovaj kurs. On je obuhvatio neke probleme lečenja generalno maligniteta u prvom delu, a onda konkretno hematoloških maligniteta kod starije životne dobi detaljno objasnio.
Šta to konkretno znači?
Kada je neko starije životne dobi očekuje se da ima neke dodatne bolesti, da pije određene lekove. Uzimanje tih određenih lekova može da dovede do toga da može da se desi iteracija sa citostaticima. Da se sve to ne bi desilo, da bismo mi adekvatno lečili bolesnike, da im ne bismo naškodili, već da bismo im pomogli, moramo drugačije da priđemo bolesnicima u starijoj životnoj dobi. Neki od njih su u punoj formi, neki nisu u punoj formi, i u odnosu na to terapiju prilagođavamo. To znači da je poruka ovog sastanka: to što je neko stariji ne znači da je izgubljen za lečenje, samo to lečenje treba prilagoditi njegovoj starosnoj dobi i treba lečenje prilagoditi dodatnim bolestima. To je osnovna poruka ovog sastanka.
Da li se ova praksa već primenjuje?
Ono što je jako važno jeste da Klinika za hematologiju već desetak godina insistira na institucionalnim vodičima gde se uvek deo poglavlja o lečenju određenih hematoloških bolesti posvećuje lečenju starijih životnih kategorija preko 65 godina.
Kako pacijenti mogu da se uključe u ovaj proces?
Mi smo trenutno u formiranju udruženja gerijatrijske onkologije i kada budemo formirali to udruženje početkom narednih meseci napravićemo jednu radnu grupu koja će se baviti kontaktom sa pacijentima odnosno formiranja udruženja bolesnika starije životne dobi koji imaju hematološke malignitete, kako bi se čuo i njihov glas.
Kakve su trenutno statistike lečenja?
Uvek bolesnici starije životne dobi preživljavaju lošije, ali ne samo zbog hematologije već zbog sveukupnog stanja. Neki put se i njihove osnovne bolesti pogoršaju zbog hematološkog maligniteta. Tako da sa tim saznanjem mora da se živi, ali da bismo ukomponovali to lečenje sinezistički odnosno zajednički sproveli moramo da vodimo računa o tim njihovim ostalim bolestima.
