U društvu u kojem se i dalje nerado govori o mentalnom zdravlju, tema obraćanja psihijatru često je obavijena predrasudama, strahovima i nesporazumima. Iako se poslednjih godina beleži blag porast svesti o važnosti psihičkog blagostanja, mnogi i dalje oklevaju da potraže stručnu pomoć – bilo zbog stigme, osećaja srama ili uverenja da “nije toliko loše”.
Međutim, postoje situacije kada je jasno da se osoba s kojom živimo, radimo ili se svakodnevno susrećemo bori sa ozbiljnim tegobama: depresijom, anksioznošću, paranojom, poremećajem u ponašanju ili naglim promenama raspoloženja. U takvim slučajevima, bližnji su često suočeni s teškim pitanjem: kako pomoći nekome ko odbija da sebi pomogne?
Razumevanje pre otpora
Stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja saglasni su u jednom: forsiranje ili ultimatumi retko daju rezultat. Osoba koja se već oseća ranjivo, uplašeno ili zbunjeno, na pritisak reaguje dodatnim povlačenjem ili negiranjem problema. Zato prvi korak mora biti razumevanje – i strpljenje.
Umesto direktnog nagovaranja da poseti psihijatra, korisnije je pažljivo saslušati osobu, pokazati empatiju i izbegavati osude. Razgovor koji polazi iz iskrene brige, bez pokušaja dijagnoze ili “lepljenja etiketa”, stvara bezbedan prostor u kojem se osoba može osetiti viđenom i prihvaćenom.
Psihijatar nije poslednje utočište
Još jedan uobičajen otpor potiče iz pogrešnog uverenja da psihijatar predstavlja “poslednju stanicu” – da se njemu obraćaju samo “teški slučajevi”. U stvarnosti, psihijatri pomažu ljudima u širokom spektru problema: od blažih kriza identiteta do ozbiljnih psihotičnih epizoda. Otklanjanjem mita da je psihijatrija sinonim za hospitalizaciju ili “ludilo”, stvara se mogućnost da osoba počne da razmatra stručnu pomoć kao realnu i korisnu opciju.
Model sopstvenog primera
Ništa ne osnažuje kao lično iskustvo. Ako ste i sami prošli kroz psihološku krizu i dobili pomoć, podelite to. Ne morate ulaziti u detalje, ali nagoveštaj da “nije strašno pričati s nekim” može biti seme koje će kasnije proklijati. Čak i razgovor o tome kako ste čuli da je neko imao pozitivno iskustvo može umanjiti otpor.
Traženje saveznika
Ukoliko osoba kategorički odbija razgovor s psihijatrom, a vi primećujete ozbiljne znake pogoršanja (npr. suicidalne misli, agresiju, halucinacije), važno je potražiti pomoć – ne iza leđa, već uz odgovornost. Prvo se obratite porodičnom lekaru, psihologu, ili lokalnom centru za mentalno zdravlje, koji mogu dati savet kako pristupiti konkretnom slučaju. U krajnjoj nuždi, kada je osoba ozbiljno ugrožena, zakon omogućava prisilnu hospitalizaciju, ali se to primenjuje isključivo uz mišljenje lekara i kao poslednja mera.
Kultura razgovora i podrške
I na kraju, ključnu ulogu igra kultura u kojoj živimo. Sve dok je odlazak kod psihijatra tabu, svaki pokušaj pomoći će nailaziti na zid. Stoga je podjednako važno negovati otvorene razgovore o mentalnom zdravlju, u porodici, školama, medijima – kako bi se psihijatar prestao doživljavati kao znak slabosti, a počeo kao ono što jeste: saveznik u očuvanju duševne ravnoteže.
U tom smislu, najveća promena ne dešava se u ordinacijama, već u svakodnevnim razgovorima – tihim, ali odlučnim pokušajima da briga za dušu postane jednako prirodna kao briga za telo.
