Formirana je posebna radna grupa u kojoj su predstavnici Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, Ministarstva zdravlja i Državnog pravobranilaštva, koja bi kroz dogovor sa predstavnicima proizvođača lekova trebalo da omogući da već tokom 2016. godine najsavremenija inovativna terapija bude na raspolaganju i našim osiguranicima. Nadajmo se da ova prilika neće biti propuštena
Za Nedeljnik piše dr Bojan Trkulja, direktor Udruženja proizvođača inovativnih lekova INOVIA
U nizu problema sa kojima se srpsko zdravstvo suočava, kao jedan od gorućih se poslednjih godina izdvaja i nedostatak najsavremenijih terapija. Zdravstveni sistem koji bi na papiru trebalo da kroz obavezno zdravstveno osiguranje osiguranicima obezbedi kompletnu medicinsku negu već skoro punih pet godina nije na takozvanu pozitivnu listu stavio nijedan novi inovativni lek.
To znači da, za razliku od osiguranika u nama susednim zemljama, uključujući Bugarsku, Rumuniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, pa čak i Albaniju – da ne spominjem Hrvatsku – naši pacijenti nemaju priliku da se o trošku fonda leče lekovima koji svojom povećanom efikasnošću, poboljšanim bezbednosnim profilom i sledstvenim boljim ishodima lečenja predstavljaju značajan napredak u savremenoj medicini.
Umesto bavljenja genezom ovakvog stanja, bolje je baviti se mogućim rešenjima po kojima bi osiguranici napokon dobili ono što im pripada, fond zdravstvenog osiguranja to sebi mogao da priušti a farmaceutska industrija bila zadovoljna. A takvo rešenje postoji.
Kada se kod nas spomenu inovativni lekovi, umesto o skraćenju bolničkog lečenja, smanjenju broja bolovanja i kraćem odsustvovanju sa posla, sprečavanju daljih komplikacija koje onda zahtevaju skupe operativne zahvate, ili o poboljšanju opšteg stanja i produženju života bolesnika, najčešće slušamo o ceni. Uprkos tome što farmakoekonomske studije jasno pokazuju da inovativne terapije u stvari štede novac zdravstvenom sistemu i što se u našoj zemlji na sve lekove na pozitivnoj listi troši samo oko 18% zdravstvenog budžeta. Uostalom, Svetska zdravstvena organizacija je odavno izračunala da je gubitak produktivnosti usled bolesti u stvari najveći trošak za ekonomiju jedne zemlje. Cena, međutim, igra ulogu u ovoj priči, ali na sasvim drugi način.
Bez zalaženja u komplikovan, vremenski zahtevan i izuzetno birokratizovan sistem određivanja cena lekova u našoj zemlji, za razumevanje ove teme je dovoljno objasniti kako se konačna cena jednog leka na našoj pozitivnoj listi formira na osnovu referenciranja.
To znači da u Srbiji, lek koji se dobija o trošku fonda ne sme biti skuplji od najniže cene tog istog leka u referentnim zemljama, a za našu državu su to Hrvatska, Slovenija i Italija. Sistem referenciranja zato na prvi pogled deluje kao dobra ideja za siromašne države kao što je naša, jer bi u teoriji trebalo da omogući da fond zdravstvenog osiguranja lekove nabavlja po najnižim mogućim cenama. Istina je, ipak, malo drugačija.
Budući da je i naša zemlja referentna drugim zemljama, cene lekova kod nas utiču na formiranje cena lekova na drugim tržištima. I tu leži problem.
Proizvođači su neretko spremni da izađu u susret manje razvijenim zemljama i ponude znatno bolje uslove od onih koji važe u bogatijim zemljama zapada, ali bivaju ograničeni sistemom referenciranja, jer bi se niža cena određenog leka u Srbiji „prelila“ preko granica naše zemlje i dovela do istog takvog spuštanja cene tog leka na mnogo većim tržištima. Pa tako sistem referenciranja, zamišljen da štiti manje razvijene zemlje, u stvari onemogućava da se u njima lekovi nude pod povoljnijim uslovima.
Rešenje za ovaj problem evropske zemlje su pronašle kroz pravni instrument posebnih ugovora. Postoji nekoliko tipova, ali ono što je svima zajedničko jeste da omogućavaju dostupnost inovativnih terapija uz obezbeđivanje boljih uslova nabavke leka za zdravstvene fondove. Bilo tako što se proizvođač leka obavezuje da će, nakon stavljanja leka na pozitivnu listu, u toku godine isporučiti zdravstvenom fondu određenu značajnu količinu tog leka besplatno, kroz naturalni rabat, ili da će da preuzme trošak lečenja svih onih pacijenata kod kojih nije postignut očekivan efekat terapije, dok zdravstveni fondovi plaćaju samo za one bolesnike kod kojih je terapija bila efikasna.
Mogući su i ugovori po kojima zdravstveni fondovi plaćaju lečenje samo za unapred određeni broj bolesnika ili unapred utvrđen novčani iznos, dok se u slučaju lečenja većeg broja bolesnika, ili pojave većeg realnog troška od planiranog, ostatak leči o trošku proizvođača leka.
Ukratko, posebni ugovori omogućavaju pravedniju podelu i predvidljivost troška, ali i rizika između zdravstvenih fondova i proizvođača lekova prilikom uvođenja novih terapija. Kao rezultat, zdravstveni fondovi ostvaruju ogromnu uštedu (neretko 50, pa i više odsto ukupno potrošene količine leka dobijaju gratis), osiguranici pristup najsavremenijim terapijama, dok je interes proizvođača zaštićen jer se zvanična cena leka ne menja. Zbog toga su, kao efikasno rešenje koje štiti interese sve tri strane – osiguranika, zdravstvenih fondova i proizvođača lekova – već odavno pronašli svoje mesto u zdravstvenim sistemima skoro svih evropskih zemalja. I kod nas su prepoznati promenama Pravilnika o kriterijumima za stavljanje lekova na pozitivnu listu u aprilu 2014. godine, ali nažalost, do danas nijedan takav ugovor nije potpisan.
Svetlo na kraju tunela se ipak nazire, budući da je formirana posebna radna grupa u kojoj su predstavnici Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, Ministarstva zdravlja i Državnog pravobranilaštva, koja bi kroz dogovor sa predstavnicima proizvođača lekova trebalo da omogući da već tokom 2016. godine najsavremenija inovativna terapija bude na raspolaganju i našim osiguranicima. Nadajmo se da ova prilika neće biti propuštena.
(izvor: Nedeljnik)
