U jednoj beogradskoj bolnici, žena u ranim tridesetim saznaje dve vesti koje će joj zauvek promeniti život: potvrđena joj je trudnoća, ali i dijagnostikovan rak dojke. Istovremeno nosi novi život i bolest koja ga može ugroziti. U tom trenutku, postaje jasno da svaki naredni korak mora biti pažljivo isplaniran.
Donedavno bi takva dijagnoza značila prekid trudnoće. Međutim, savremena medicina omogućava da se lečenje malignih bolesti u trudnoći sprovodi uz očuvanje ploda. Hemioterapija, u strogo kontrolisanim uslovima i uz odabir odgovarajućih lekova, može se primenjivati od drugog tromesečja nadalje, kada su najosetljivije faze razvoja organa već završene.
Rak dojke je najčešći malignitet koji se javlja u trudnoći, najčešće između 20. i 40. godine života. Kod trudnica se često otkriva kasnije nego kod drugih žena, jer promene na dojci mogu biti prikrivene fiziološkim promenama u trudnoći. Ipak, kada se postavi dijagnoza, multidisciplinarni tim pristupa lečenju sa dva prioriteta – zaštitom majčinog zdravlja i očuvanjem trudnoće.
Prilikom izbora hemioterapije, pažnja se posvećuje izboru protokola koji su pokazali najmanji rizik za plod. Lekovi kao što su doksorubicin i ciklofosfamid, uz opreznu primenu, mogu se koristiti u kasnijim mesecima trudnoće. Najveći rizik vezan je za prva tri meseca, kada se terapija u pravilu izbegava, osim u slučajevima kada se bolest brzo razvija i ne trpi odlaganje.
Trudnoća se u ovakvim slučajevima pažljivo prati, uz česte ultrazvučne kontrole i procene fetalnog razvoja. Planiranje porođaja postaje sastavni deo terapijskog plana – najčešće se cilja na završetak trudnoće oko 37. nedelje, kako bi se izbegla prevremenost, ali i omogućilo nastavljanje ili intenziviranje terapije nakon porođaja.
Studije koje prate decu rođenu iz ovakvih trudnoća pokazuju ohrabrujuće rezultate. Većina njih razvija se bez odstupanja u fizičkom i neurološkom razvoju. Dugoročna praćenja još uvek traju, ali dosadašnji podaci ukazuju na to da pravilno vođena trudnoća uz hemioterapiju ne mora značiti loš ishod po dete.
Uprkos medicinskim mogućnostima, emocionalni teret ovakve dijagnoze ostaje veliki. Žene se suočavaju s osećajem nesigurnosti, straha za sopstveni život i život deteta, ali i sa teškoćama u donošenju odluka. Zbog toga se, uz terapiju, sve više pažnje posvećuje i psihološkoj podršci, koja postaje sastavni deo onkološke nege.
Trudnoća uz hemioterapiju ostaje izazov, ali je zahvaljujući napretku medicine i sve boljoj organizaciji lečenja, sve manje bremenita neizvesnošću. Žene koje se na tom putu nađu dokazuju da snaga života, čak i u najtežim okolnostima, može biti izvor nove nade – i za majku, i za dete koje nosi.
